Uvod: Posle niza ratova na teritoriji bivse SFRJ u kome je Albanija vise nego aktivno učestvovala na strani Šiptarske terorističke organizacije UČK u otcepljenju suverenog dela Srbije, sto se, po međunarodnom pravu može klasifikovati u agresiju (baze na njenoj teritoriji, naoružavanje, finansiranje, obuka) ta država je prošla bez ikakvih posledica. Čak ni Srbija, nikada, nije tražila bilo kakvo izvinjenje. Međutim, situacija oko Kosova je i posle otvorenog oružanog sukoba više nego napeta i pored povremenih izjava o „poboljšanju odnosa“, ispod površine tinja duboko neprijateljstvo. U takvoj situaciji UEFA odlucuje da takve dve reprezentacije mogu biti žrebane u istu grupu i to se i događa (A, na primer, razdvajaju Španiju i Gibraltar, zbog mogucih rizika).
Zaplet: Bliži se dan odigravanja prve utakmice u Beogradu. Srpska strana, svesna rizika insistira da se obe utakmice(u Beogradu i u Tirani) igraju bez prisustva gostujucih navijača. Albanska strana insistira na 1000 ulaznica za svoje navijače. UEFA odlučuje da bude onako kako srpska strana traži. Albanska strana nerado vraća vec dobijenih 1000 ulaznica, ali insistira da se u VIP loži obezbedi stotinak mesta za njihove zvaničnike (I u tome ima podršku nekoliko Ambasada u Beogradu). Srbija ispunjava te zahteve. Čak, na aerodromu, na intervenciju Albanskog ambasadora (i još nekog sa najvišeg mesta u srpskoj Vladi) puštaju u zemlju i na stadion grupu „zvaničnika“. Bez pretresa. Uz to, Albanska reprezentacija, u poslednji čas, zahteva (i biva joj omogućeno, uz velike organizacione i bezbednosne probleme) promenu hotela u kome će odsesti.
Cela Albanska, zvanična delegacija i fudbaleri sa stručnim štabom ulaze na Stadion Partizana bez pretresa (što je i normalno), ali, na primer, Predesednik Albanskog fudbalskog saveza unosi u džepu kamen, koji će posle incidenta predati delegatu UEFA uz tvrdnju da ga je taj kamen pogodio još na zagrevanju, pred utakmicu. Iz toga se jasno vidi da je postojala namera da do incidenta dođe i da su Albanski zvanicnici znali šta će se dogoditi.
Utakmica pocinje. Na stadionu i oko terena su bezbrojni redari i policija i žandarmerija. Čini se, ni ptica tu ne može da proleti. Albansku himnu je domaća publika ispratila glasnim, neprekidnim zviždukom. Ali bez drugih ispada. Utakmica traje i zanimljiva je za gledanje. Reprezentacija Srbije ima inicijativu, bolja je, stvara polušanse, ali i Albanci u dva navrata opasno prete. Sve u svemu, uz malo odugovlačenja i foliranja Albanaca (Što je razumljivo. To rade i bolji…), reklo bi se, očekivano prvo poluvreme. Do desetak minuta pre kraja poluvremena. Albanci izvode korner ispod ugla severne i istocne strane stadiona. Poleteli su upaljači, par petardi… Sreća, pa Albanski igrač nije pogođen inače bi već tada došlo do prekida.
I onda, na 4-5 minuta pred poluvreme, huk i glasno negodovanje sa istocne i južne tribine. U kadru na TV vidimo nekoliko dimnih udara i petardi na terenu. Ne znamo sta se događa. I onda, kamera prebacuje i vidimo kvadrikopter (u daljem tekstu „dron“ – iako netacno, lakše je za pisanje) za koji je zakačeno nešto što liči na zastavu u Albanskim bojama. Kladim se da niko, tada, na stadionu nije mogao da vidi šta ta „zastava“ predstavlja. Sudija je prekinuo utakmicu i svi su gledali u tu letelicu. Sa tribina se culo glasno negodovanje i vika. Bilo je petardi i svega, ali niko nije (još) ulazio na teren.
I tada, kada se letelica dovoljno spustila, srpski fudbaler hvata „zastavu“ i sasvim polako, konopcem za koji je bila privezana pokušava da spusti letelicu. U tom času dva albanska fudbalera, kao po komandi, brutalno napadaju fudablera Reprezentacije Srbije, želeći da mu otmu tu „zastavu“. Umešali su se i ostali u taj, kratki obračun među igračima. Ali tada i publika upada na teren i nastaje opšta jurnjava i obračun.
Tvrdim i sada, da za incident i upad gledalaca i konačno prekid utakmice nije toliko kriva ona letelica, vec brutalni napad dva Albanska igraca na igraca Srbije. To je bio okidač da publika uleti na teren.
Srpski fudbaleri su se brzo smirili i brane igrace Albanije. Nekako, uz incidente i razmenu udaraca svi igrači napuštaju teren. Traje duga pauza i ne zna se da li će se utakmica nastaviti. Dobijamo razne informacije. U svakom slucaju, konacno, posle skoro sat vremena, informacija je da su UEFA i srpska strana hteli da se utakmica nastavi, ali da Albanci to nisu želeli iz njima znanih razloga. Kraj onoga što je trebalo da bude sportski događaj.
Prvi nastavak: Već posle pola sata, na raznim portalima, pojavila se informacija da je uhapšen brat Premijera Albanije, pod osnovanom sumnjom da je upravljao „dronom“ koji je uneo ono što liči na nekakvu zastavu.
(Odmah da razjasnimo: Ne radi se ni o kakvoj zastavi, već o propagandom, političkom plakatu, pamfletu, odštampanom na platnu. Svi znamo kako izgleda zastava Albanije, pa i zastava tkz. Kosova, ali ovaj pamflet nema ništa sa tim. Na njoj se vidi mapa tkz. „Velike Albanije“ i predstavlja otvorenu provokaciju za sve zemlje čije delove uključuje).
Opet, posle dva sata, opet na raznim portalima dobijamo informaciju da ej brat Albanskog Premijera, posle informativnog razgovora pušten, sa ostatkom Albanske delegacije da odleti iz Beograda. I tu je kraj informacijama za tu noć. Ali rat na cyber prostoru če potrajati do jutra (sajtovi RTS-a, Blica, B92, Kurira i drugi srpski su bili pod napadom albanskih hakera celu noć).
Na ulicama Albanskih gradova i gradova gde su Albanci većina u regionu – slavlje!!?? Šta su slavili? U Tirani policija obezbeđuje Ambasadu Srbije od „demonstranata“…
Sledećeg jutra – rat saopštenjima. Albanija optužuje Srbiju za nasilje, rasizam, nacionalizam i šta još ne. Srbija optužuje Albaniju za otvorenu nacionalističku provokaciju. U svetu različita gledišta. Neki uviđaju težinu provokacije, a neki, opet, po starom receptu (Britanija, na primer) krivca traže u Srbiji.
Kako će se sve završiti – videćemo. Ali ostaju neka pitanja<a na koje moramo znati odgovore. Pokušaću ovde da ih postavim.
1. Ko je (imenom i prezimenom) naložio da se (već zaustavljeni na aerodromu) Albanci puste na stadion, čak i pored toga što su nosili obeležja UČK? U izjavama naših zvanicnika se jasno pominju „intervencije“ stranih Ambasada. Hoćemo da znamo kojih? Koje to Ambasade u Srbiji imaju veću vlast od Vlasti Republike Srbije?
2. Ko je i kako omogućio da višestruko osuđivano lice bude prisutno na stadionu (i na terenu), ako se zna da je već jednom uzrokovao prekid utakmice u Đenovi i na drugim sportskim borilištima.
3. Kako je bilo moguće da pored svih naših bezbednosnih službi daljinski navođena letelica uleti na stadion (gde je bio i Predsednik države). I da li će biti posledica po nekog od vodećih ljudi u tim agencijama.
4. Ako je tačna vest sa CNN-a da je lično naš Premijer naložio da se brat Premijera Albanije pusti iz zemlje, kako bi mogao da nas vređa i provocira sa sigurnog mesta, da nam objasni na čiji je pritisak to uradio i odakle mu ovlaštenja da se meša u istragu povodom teškog krivičnog dela, a ne da nam maže oči: „Pušten je jer nismo mogli da mu obezbedimo advokata po službenoj dužnosti, zbog štrajka advokata“ , što je glupost kakvu nisam dugo čuo.
5. Kako je neovlašćeno lice dospelo u VIP ložu, pred TV kamere i pored tri kontrole. Ne smeta mi ono sto je rekao, već što se uopšte tu našao.
6. Da li je moguće da je našem Ministru policije važnije „vređanje lika i dela“ našeg Premijera od svega ostalog što se desilo?
7. Da li, posle izjave Albanskih zvaničnika da je ono što smo videli na Stadionu Partizana „jedina zastava koju imaju“ ima, uopšte smisla primati Premijera te zemlje u zvaničnu posetu. Pogotovu što se ni jednom rečju nije ogradio od teške provokacije.
8. I konačno, pitanje ovoj (a i prethodnim) vlasti: Da li je „Put u Evropu po svaku cenu, bez alternative“ ispravan put ili je popločan poniženjima i savijanjem kičme? Ako u Srbiji unutrašnju i spoljnju politiku vode EU i ostale Ambasade, šta ce nam, uopšte Vlada i vlast? Jer, neki se postupci nikako drugačije ne mogu objasniti, osim da smo ispunjavali nečije naloge, kao i obično – na svoju štetu!

Ima još čitav niz pitanja, koja bi se mogla postaviti i Albancima i UEFA i još kojekome, ali ću se zadržati samo na ovome – za sada!