…или, како мали Перица замишља „развод на ЕУ начин“
Била је цела „фртутма“ ових дана у Британији.
Са свих страна су надирале „страшне“ прогнозе, шта ће се десити ако Горди Албион напусти „Најнапреднију заједницу народа“ која је, икада, постојала. Ређале су се „прогнозе“: Шишање ће коштати 33 фунте (уместо, сада уобичајених 10). Град ће побити усеве, јер Европска Унија, намерно, неће испаљивати ракете. Гомила Британских бирократа ће морати да се врати у земљу, са огромним апетитима. А то је пропаст, сама по себи. Ако Пољаци напусте Велику Британију, пабови ће банкротирати, а потрошња алкохола ће пасти за бар 50% и тако даље. Све горе од горег.
Са друге стране, обасипани смо порукама да Британија сваки дан уплаћује око 30-ак милиона фунти у фондове Европске Уније и да би то било далеко боље употребити у сопственом здравственом систему. Оправдано се, затим постављало питање „Да ли, заиста желите да живите у Унији у којој су (чак, замислите) и Срби и Турци (…а само што нису нагрнули)!“. Такође, указивано је на (не)реалну могућност да и њих преплаве избеглице (из земаља, где су их они и Америка и учинили избеглицама). И тако даље и још даље…и тако то…
И онда је дошао дан одлуке. Цео свет је, без даха (али уз пивце и неки сланиш) очекивао вести из Лондона (тј. из Манчестера, јер тамо су прочитани коначни резултати).
И ништа није вредео мој прошли текст овде. Нису ме послушали.
Британци су, ипак, одлучили да је за њих боље да напусте Европску Унију.
У први мах, био сам збуњен. Поштено, нисам то очекивао.
Стижу вести о реакцијама. Све збуњујуће и контрадикторне. Фунта пада на светској берзи. (Путин, наравно, сеири…). Обичан народ се пита шта ће бити сутра. Неизвесност. И тако прође први дан.
И онај ко је очекивао да ће тако дуго бити, опет се преварио. Већ другог дана се опција за останак у ЕУ опоравила. Кренула је и петиција за нови референдум. Већ милионски потписана. Појављују се и снимци на Youtube где се неки који су гласали за излазак страшно кају.
И ко сада сме да се клади да другог референдума неће бити? А? Да вас чујем?
И наравно, резултат ће бити „неизвестан“!
Уз пут, и победници су ми прилично неуверљиви. Прва асоцијација ми је онај виц о пензионерима у парку. Знате већ…Они лепо играли шах и дружили се, кад кроз парк прође једна много згодна цица. И један (наравно, највећи оптимиста) предложи осталима: “ Ај да је питамо…“. Одговорише му: „Ма у реду да питамо, али шта ако пристане?“.
Тако и „победници“. Она је пристала, али они немају појма шта сада…
Наставак следи…….
namćor 